Roditeljski sastanak



Pančevo, srednja ekonomska, treći razred, 17h. U učionici dva panoa, jedan do drugog: Manastiri Srbije, Egipat i Tunis.

Razredna, drhti joj glas: Imaju 49 nedovoljnih ocena, to je najviše do sada i četiri ukora razrednog starešine zbog neopravdanih izostanaka. Ne uče apsolutno ništa, neozbiljni jako, sve svoje snage da usmerimo da završe ovu godinu. Svi nešto treniraju, što je sa jedne strane dobro, a sa druge ima puno izostanaka. Izostanaka je 842, od toga 803 opravdana ali to nije ono najstrašnije, najstrašnija je ona grupa na Fejsbuku! Njih dvanaestoro nije došlo na Osnove, pobegli su sa časa. Jedna učenica je rekla ili nije, profesoru da ih pita, a onda se ceo razred okrenuo protiv nje - osnovali su grupu mrzitelja te devojčice. Stavili su i njenu sliku, napisali pesmu... ružne reči, mnogo ružnih reči. A tek komentari! Obavestila me sestra te devojčice, doživela je šok kad je videla. Moglo je svašta da bude, to je govor mržnje, mogla je da ih tuži ali nije. Škola nema veze sa tim, to je izvan zgrade škole i dvorišta. Sestra je pretila batinama.

Ženski glas, malo glasnije nego samo za sebe: Da, a oni bi pustili da ih biju.

Razredna, samo što ne zaplače: Skoro ceo razred je učestvovao, jako nedopustivo i ružno. Što je najgore, nisu osetili kajanje nego su tvrdili da je ona to zaslužila. To odsustvo morala me je zaprepastilo?! Niko nije hteo da joj se izvini, osim jedne devojčice. To je odnos nedrugarski i neprijateljski. Zamislite samo, razred me je pitao otkud meni pravo da se mešam u njihov privatni život?! Nikoleta se svađala sa mnom, bila je naglasnija (gleda u pravcu jedne roditeljice koja skreće pogled u stranu). Mislim da je to jako, jako strašno... bla, bla, bla... bla, bla, bla. Cela škola je saznala za taj Fejsbuk, dete ne može da se oporavi, a i profesori ih drugačije gledaju. Eto, čime se oni bave u svoje slobodno vreme?! Umesto da pročitaju neku dobru knjigu, da se druže i vole! To im je najlepše doba, a oni se ne druže međusobno, ne samo oni, niko u školi... bla, bla, bla. Ili slučaj druge devojčice iz razreda: ona ćuti, radi, nijedan izostanak, najbolja je u razredu. Popravili smo joj ocenu iz Osnova sa 4 na 5, a razred je burno reagovao, negodovali su, pitali su zašto i kako?! Tu su me pokosili.

Jedan roditelj u sebi: profesor Gavrić predaje Osnove, kod njega je uvek najviše kečeva. On traži da se sve zna napamet, od reči do reči - ruši na popravni. Samo iz ovog razreda je prošle godine troje ponavljalo. Gavrićev je moto: Bog zna za pet, ja za četiri, a vi za ostalo. Profesor je već sto godina, nekada je, kažu, predavao marksizam. Po logici stvari, tada mu je moto bio - Marks, Engels i drug Lenjin znaju za pet, ja za četiri, a vi za ostalo. Svaka srednja škola u Pančevu ima nekog takvog.

Razredna: Bitno je da budu dobri ljudi, to školsko će proći... bla, bla, bla. Sad su oni u tom fazonu, šta nam vredi da završimo srednju ili fakultet, posla nema, šta vredi da učimo. To je kolektivna letargija i nerad. Tako je, čujem, u svim školama - lepe reči nemam. Nedovoljno poštuju jedni druge, ne poštuju ni profesore, autoritet za njih ne postoji: šetaju se usred časa, gađaju se papirićima, razgovaraju međusobno. Ove godine su prekardašili: svađaju se sa profesorima, sve im je jako teško, niko im nije dobar. Iz Ministarstva su stigle nove kvote za izbacivanje iz škole, nije više 24 neopravdana nego 36! Znači, mogu još više da beže sa časova?! Oni sve to prate, čitaju na internetu - bolje znaju od nas svoja prava. Evo, pročitaću vam šta se dešava u poslednje vreme: glupiranje, gađanje papirićima, ometanje časa srpskog. A, tek ovo - cela grupa učenika kolektivno izostala sa veronauke?! Dalje: bune se, svađaju, ometaju časove, ovaj put veronauku?! Kolektivno su svi pokvarili ocene, evo, opet kolektivno pobegli sa časa veronauke!!! Počelo je, čujem, i u osnovnim školama?! Evo, imamo jednu nastavnicu, ona je majka jednog od učenika, recite nam da li je to istina?

Učiteljica, majka: Jeste, jeste. Što su, kako kaže naš narod, stariji to su grozniji.

Muški glas: Nasilni ste prema njima od prvog razreda: obrazovanje se svelo na učenje napamet, a vaspitanje na zastrašivanje. Pretite im slabim ocenama, ukorima, pozivanjem roditelja, popravnim, žestokim momcima iz obezbeđenja. Ministarstvo određuje kvote, kao da je kladionica?!

Razredna: Još 4 nedelje do kraja polugodišta, kad će i kako će oni da poprave ocene?! Moraju biti kažnjeni: zabranom izlaska, oduzimanjem mobilnog, isključivanjem računara!

Roditelji: Ne pomaže, probali smo!

Razredna: Pa, šta onda?

Duboki muški glas: Batine! Jedino batine!

Ženski: Jes, pa da mi ruka otpadne.

Muški: Batine su zakonom zabranjene.

Razredna: Čula sam da dnevno minimum 5-6 časova provode za kompjuterom?! To je strašno! Odsecite ih do kraja polugodišta! Kompjuter, to je jako, jako loše. Kompjuter je najveće zlo koje postoji!

Roditelji: Jeste, jeste...

Razredna: Jedan učenik, neću da ga imenujem, bio je među najboljima u protekle dve godine, kaže mi juče - Završio, ne završio, isto mi je.

Majka: Razočarao se u ekonomiju.

Razredna: Nije im zabavno. Ni život nije zabavan.

Roditelj, u sebi, drhti mu glas: Prosvetari su mrtvi, a deca živa. Em su mrtvi, em mrze decu - drže ih u strahu i nanose im bol. Ne umeju da budu nenasilni, da ožive. Škole su zatvori i ludnice...

Razredna: Da podelim ocene, već je šest sati, i gotovo.


By Nandor Ljubanović